Немачка историјска школа, позната и kao "Савремена правна историографија", представља правни ток који је био доминантан у немачкој правничкој мисли у 19. и раним делом 20. века. Ова школа се карактерише знатним утицајем на развој немачког правног система и правне науке уопште. Идеја водиља немачке историјске школе права је била да се право разуме као органичен производ историјског развоја и друштвених околности. Главни представници Немачке историјске школе били су Густав фон Хуго, Фридрих Карл фон Савигнy и Рудолф Јеринг. Код нас то је био Валтазар Богишић.

Ова школа је поставила кључне принципе као што су "Volksgeist" (народни дух). Уместо апстрактних закона, нагласак је био на настанку права из духа народа. Ова школа је промовисала идеју да право мора бити утемељено на традицији, обичајима и националном духу. Немачка историјска школа права развила је појмове као што су "право као култура" (Recht als Kultur) и "право као феномен" (Recht als Phänomen). Немачка историјска школа права имала је утицај на правну науку и праксу широм света, као и њено наслеђе у савременом праву.