Volksgeist (народни дух) је концепт који потиче из немачке филозофије, нарочито из дела Јохана Готфрида Хердера и касније Фридриха Карла фон Савињија. Овај појам означава јединствени колективни дух или културни идентитет једног народа, који се одражава кроз језик, обичаје, обреде, право, уметност и историјску традицију тог народа. Хердер и Савињи су наглашавали да је народни дух скуп менталитета и вредности који се природно формира кроз векове, као резултат историјског развоја једне заједнице.
Јохан Готфрид Хердер, немачки филозоф и историчар, први је увео идеју Volksgeist у својим делима крајем 18. века. Он је сматрао да свака нација поседује свој јединствени дух који произлази из специфичних историјских, географских и културних услова. Хердер је наглашавао да народи развијају своју културу и идентитет у складу са природом и искуствима која су им својствена. Према њему, језик је кључни елемент народног духа, јер преко језика народ изражава своје мисли, осећања и погледе на свет.
Хердер је такође веровао да Volksgeist није статичан, већ динамичан и да се непрестано развија кроз генерације, док се народ суочава са новим искуствима и изазовима. Народни дух обликује начин на који људи једне нације мисле, осећају и комуницирају, те на тај начин утиче на целокупни културни и друштвени развој заједнице.
Фридрих Карл фон Савињи, немачки правник и један од оснивача историјске школе права, развио је свој утицајан правни концепт на основу идеје народног духа (Volksgeist), коју је инспирисан филозофским радом Јохана Готфрида Хердера. Ево основних елемената Савињијевог доприноса праву кроз концепт народног духа:
Савињи је тврдио да право није вештачки створен систем норми који се намеће друштву од стране законодаваца, већ природни производ историјског развоја једне нације. Право се развија у складу са духом народа (Volksgeist) и његовим културним, историјским и друштвеним вредностима. Према Савињију, право настаје органски и еволуира кроз обичаје, традиције и правну праксу, а не кроз произвољну вољу законодаваца.
Једна од Савињијевих најпознатијих позиција била је његова опозиција Француском грађанском законику и напорима да се у Немачкој донесе сличан кодекс. Он је веровао да кодификација права, као што је Наполеонов законик, игнорише историјски развој и природну еволуцију права у складу са народним духом. Савињи је тврдио да ће покушај да се право формулише у фиксним законима отуђити правни систем од народа и његове традиције, чиме ће се угасити динамика развоја права.
Савињи је развио приступ праву који се фокусира на историјски развој правних институција и обичаја. Он је наглашавао да право не може бити одвојено од историје и културе народа. За разлику од позитивистичких теорија које гледају на право као на скуп формалних правила, Савињи је сматрао да разумевање права захтева проучавање историјских околности и еволуције правних обичаја.
Иако је право израз народног духа, Савињи је наглашавао улогу правних научника у развоју и артикулацији правних принципа. Он је сматрао да, како се друштво развија, правни научници имају кључну улогу у разради и систематизацији права у складу са духом времена и народним духом. Према њему, правници имају задатак да „откривају“ право које је већ присутно у обичајима и праксама, али не да га стварају из ничега.
Савињи је веровао да народни дух, иако снажно укорењен у прошлости, еволуира и прилагођава се новим околностима. Због тога се и право мора развијати постепено, у складу са променама у друштву и економији, али не кроз радикалне реформе или наметнуте кодификације. Он је наглашавао потребу за сталним проучавањем историјских корена права како би се очувала његова повезаност са народом.
Концепт Volksgeist (народни дух), који је првобитно развио немачки филозоф Јохан Готфрид Хердер, имао је дубок значај у културном и политичком контексту, посебно у Европи током 18. и 19. века. Идеја народног духа постала је кључна за разумевање културног идентитета и формирање нација у том периоду, али и за касније теорије национализма.
Хердер је веровао да је језик суштински елемент народног духа. Према њему, језик није само средство комуникације, већ огледало јединствене културе, начина размишљања и осећаја једног народа. Сваки народ кроз свој језик развија сопствени начин доживљавања света и тумачења стварности, што се рефлектује у његовим обичајима, књижевности, уметности и религији.
У културном контексту, Volksgeist је наглашавао значај локалних и националних традиција у развоју колективног идентитета. То је био одговор на растући рационализам и универзализам просветитељства, који су тежили да све људске заједнице подведу под универзалне категорије и законе. Хердер је, супротно томе, заступао мишљење да је свака култура јединствена и непоновљива, и да би требало да се развија у складу са сопственим историјским и културним коренима.
У политичком контексту, концепт народног духа постао је основа за развој идеја национализма. Хердерова филозофија је сугерисала да је свака нација природна заједница људи који су повезани истим језиком, културом и обичајима, а да је суверенитет народа темељ политичког уређења. Ово је било у супротности са монархистичким и апсолутистичким системима владавине који су доминирали Европом у 18. веку, где је суверенитет често био у рукама појединца (краља или цара), а не народа.
Национални покрети широм Европе, а посебно у Немачкој и Италији, били су инспирисани Хердеровом идејом да нација треба да буде политички уједињена на основу заједничког народног духа. У том контексту, Volksgeist је постао политички поклич за ослобођење народа од туђе власти и формирање суверених националних држава. Ова идеја је била посебно јака у Немачкој, која је у то време била подељена на многе мале државе и кнежевине.
Хердерова идеја народног духа била је централна за покрет романтизма, који је наглашавао значај емоција, интуиције и традиције наспрам рационализма просветитељства. Романтичари су истицали да се сваки народ треба окренути својој прошлости и традицији како би открио свој прави дух, који је у основи његовог културног и политичког развоја. У том контексту, сабирање народних песама, бајки и митова, као што су радили браћа Грим, био је покушај да се очува и оживи народни дух и културна баштина.
Концепт Volksgeist имао је далекосежне последице за развој модерног национализма. Национални покрети у 19. веку често су користили ову идеју како би легитимисали своје тежње за политичким суверенитетом и независношћу. Нације су се дефинисале као заједнице људи који деле заједнички језик, културу и историју, а државни апарати су се трудили да тај народни дух уткају у своје институције и законе. С друге стране, иако је Volksgeist првобитно замишљен као концепт који велича културну различитост и идентитет, у неким случајевима је послужио и као основа за ексклузивне и шовинистичке облике национализма. Концепт народног духа је у неким историјским контекстима злоупотребљен за промоцију супериорности одређених нација и култура над другима, што је водило ка сукобима и етничким тензијама.
Данас, иако идеја народног духа нема исту политичку моћ као у 19. веку, њен културни утицај и даље је присутан у контексту очувања културног наслеђа и националног идентитета. У време глобализације, многе нације користе концепт народног духа као основу за промоцију и заштиту сопственог културног идентитета, било кроз језик, уметност или обичаје.
Иако је концепт Volksgeist данас ређе присутан у правној теорији, он је и даље важан у разумевању односа између права, културе и друштва. Савремени правници и даље препознају да законодавство мора бити усклађено са вредностима и потребама заједнице коју служи, те да право не може постојати изоловано од друштвених и културних контекста. Ова идеја, која је започета Хердеровим и Савињијевим радовима, наставља да утиче на модерне правне теоретичаре и историчаре права.
Volksgeist остаје пример како културне, историјске и друштвене околности обликују не само правни систем, већ и целокупан идентитет једног народа.
Српско правничко друштво
Serbian legal society
Serbische Juristische gesellschaft