извор: Википедиа

Свети Сава, први архиепископ Српске православне цркве и просветитељ, представља икону духовности и националног идентитета за српски народ. Његов живот и дело оставили су неизбрисив траг у историји Србије, обележавајући га као фигуру која је спојила веру и културу народа.

извор: Википедиа

Стефан Душан, познат као Цар Душан, представља једну од најзначајнијих фигура у историји Србије. Његова владавина у 14. веку обележена је величанственим постигнућима и важним променама које су утицале на развој српске државе и културе. Цар Душан је постао познат као велики законодавац. Под његовом владавином, издао је законик познат као "Душанов законик", који је регулисао различите аспекте друштвеног и правног живота.

извор: Википедиа

Сава Текелија, српски доктор права, народни добротвор, оснивач првих српских просветних институција — Текелијанума, први доживотни председник Матице српске, писац, борац за очување српског језика, културе и традиције.

извор: Википедиа

Димитрије Давидовић био је српски политичар и дипломата, уставописац, новинар и публициста. Давидовић био је кнежев државни секретар, истакао се у Цариграду као дипломата, да би своју делатност крунисао писањем Сретењског устава и стекао положај попечитеља (министра).

извор: Википедиа

Валтазар Богишић био је српски историчар права, министар правде Црне Горе, професор, правник. Био је активни радник Уједињене омладине српске и представник Српског националног покрета у Дубровнику. Валтазар Богишић створио је изреку „Што се грбо роди, време не исправи“. Стекао је широко образовање, био је полиглота и члан многих научних друштава и академија. Био је изабран да састави Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору, на којем је радио шеснаест година са прекидима

извор: Википедиа

Слободан Јовановић студирао права у Женеви и на Слободној школи политичких наука у Паризу (1890-1891), радио као писар у Министарству иностраних дела у Београду (1892), као аташе у српском посланству у Цариграду (1893-1894) и као службеник Просветног одељења Министарства иностраних дела, за Македонију (1894-1897). Изабран одмах за ванредног професора на Правном факултету (1897), постао редовни професор (1900) – у 31. години живота. Пензионисан 1940. Декан Правног факултета (1904-1905, 1909-1912), ректор Универзитета у Београду (1913-1914. и 1920-1921). Дописни члан САНУ (1905), редовни члан (1908), председник САНУ (1928-1931). Државне дужности: шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске (1912-1913), члан ратног Пресбироа (1914-1917), службеник у Министарству иностраних дела (1917-1918), експерт на Конференцији мира у Паризу (1919), потпредседник владе (1941-1942), председник владе (1942-1943). На процесу генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од 23 лица (1946) осуђен „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства“. Пошто је третиран као „ратни злочинац“, његове књиге нису штампане до 1990. Само у 1. издању Српске књижевности у сто књига (1963) штампани његови Портрети из историје и књижевности, у другом издању ова књига изостављена. Редовно изостављан из спискова чланова САНУ, све до 1972. Судски рехабилитован 2007, посмртни остаци пренети у Србију 2011. Објавио сабрана дела у седамнаест томова (1932-1936). Посебно значајне књиге из социологије: Формална социологија (1937), Социологија религије (1938), Примери политичке социологије (1940).

Заслуге Слободана Јовановића за развој социологије у Србији су изузетне. Он је први професор Универзитета у Београду који је држао један социолошки курс („Преглед новије државноправне и социолошке књижевности“, 1922-1928), први је званично предложио да се у наставни план факултета уврсти предмет Социологија (17. јануара 1930), држао је, затим, читав низ предавања на докторским студијама из области социологије, које је одмах објављивао као књиге (Формална социологије, 1937; Социологија религије, 1938. и Примери политичке социологије, 1940), био је први управник једног социолошког института у Србији (Института за социологију, економију и статистику, 1939-1940) и снажно је постицао своје најближе сараднике, као и млађе колеге, да се баве социологијом (од Ђорђа Тасића, преко Јована Ђорђевића, до Радомира Лукића).

извор: Српско социолошко друштво

извор: Википедиа

Ђорђе Тасић, дипломирао Правни факултет у Београду (1919), где је и докторирао (1920). Био доцент на Правном факултету у Суботици (1920-22), па ванредни професор (1922), у ком звању прелази на Правни факултет у Љубљани (1922), где затим бива изабран за редовног професора (1925). Професор Правног факултета у Београду постаје 1930, а затим и његов декан (1938). Био главни уредник Архива за правне и друштвене науке (1940). По доласку окупатора, Тасић је удаљен са Универзитета (1941), а затим хапшен (1941), заточен у Бањички логор (од јануара 1943), где је најзад и стрељан (августа 1944). Објавио преко три стотине радова у најугледнијим часописима у земљи и иностранству. Књиге: Проблем оправдања државе (1920), Одговорност државе по принципу једнакости терета (1921), Правне расправе (1921), Један покушај поделе државних функција у формалном и материјалном смислу (1926), Три расправе из јавног права (1933, више издања), Увод у правне науке (1933, више издања), Савремени политички систем и схватање о држави (1936).

Заслуге Ђорђа Тасића за утемељење и развој социологије у Србији су немерљиве. Био је оснивач и председник првог правог социолошког друштва у Србији – Друштва за социологију и друштвене науке (1935). Био је оснивач и главни уредник Социолошког прегледа (1938), који и данас излази као часопис Српског социолошког друштва. Био је, после Слободана Јовановића, управник Института за социологију, економију и статистику (1940), првог социолошког института у Србији. Био је и први шеф Одсека за социологију у том институту, од његовог оснивања (1939). Био је редовни члан Међународног института за социологију, са седиштем у Паризу, учествујући с рефератима на његовим међународним конгресима (1933, 1935, 1937). Био је иницијатор и помагач искуствених социолошких истраживања на српском селу. Био је први професор који је на основним студијама Правног факултета у Београду држао предавања из предмета Општа социологија, за студенте прве године права (1940/41). Поред тога, Тасић је, заједно са Слободаном Јовановићем и Јованом Ђорђевићем, држао и семинар из Социологије и Филозофије права за докторанде Правног факултета (1938/39 и 1939/1940, а 1940/1941. само са Ј. Ђорђевићем), а сам је држао течај „Американска социологија“ (1939/1940), и тако био први професор који је српске студенте систематски уводио у студије америчке социологије. Његова трагична и прерана смрт онемогућила га је да заврши рад „на једном теоријском уводу у социологију“ (М. Митровић, 125) који је требало да буде круна стваралаштва читаве предратне београдске школе правника-социолога. „У нашој социологији био је пре свега пионир(…), оснивач једне социолошке школе (…)која, нажалост, није могла да се развије даље од самог почетка“

извор: Српско социолошко друштво

извор: Википедиа

Михаило Констатиновић је рођен у Чачку. У Првом светском рату, од августа 1914. до октобра 1915. године као гимназијалац служио је добровољно као болничар у Другој војној болници у Чачку. У јесен и зиму 1915. повукао се са српском војском преко Албаније у Грчку. Јануара 1916. прешао је у Француску где је довршио школовање и матурирао крајем године. Следеће године отпочео је студије права на Универзитету у Лиону. Био је добровољац у Француској војсци и учествовао у борбама на западном фронту. Након дипломирања на Правном факултету у Лиону 17. јула 1920. године вратио се у земљу. Докторску тезу „Le periculum vei renditae en droit romain classique“ (Прилог теорији ризика у римском класичном праву) одбранио је 7. јула 1923. године.

извор: Градска библиотека Чачак

извор: ГАЛЕРИЈА "ТРАГ"

Михаило Ђурић, студирао права, философију и класичну филологију, дипломирао Правни факултет у Београду (1949), радио као референт Државног секретаријата за привреду Републике Србије, докторирао (1954) и изабран за асистента (1954), доцента (1957), ванредног (1964) и редовног професора (1969) Правног факултета у Београду. Предавао Историју политичких теорија, Општу социологију и Методологију друштвених наука. Крајем педесетих и током шездесетих година 20. века сасвим се посветио социологији. Заједно са Војином Милићем, Руди Супеком, Вељком Кораћем и пољским социологом Јаном Шћепанским (Jan Szczepański) сачинио програм студија социологије на Филозофском факултету у Београду (1959). Објављује књиге: Проблеми социолошког метода: критичко разматрање стања у западноевропској и америчкој социологији (1962) и Социологија Макса Вебера (1964). Тиме даје важан допринос еманципацији домаће социлогије од тада владајуће идеологије догматског марксизма („истмата“). Ове књиге постају класична дела из којих су се образовале многе генерације српских социолога. Доцније, Михаило Ђурић се оријентисао првенствено на филозофију. Због говора у вези с уставним амандманима, удаљен с Универзитета (1971), судски гоњен (1972) и осуђен „због кривичног дела непријатељске пропаганде“ на две године строгог затвора (одлежао 9 месеци; 1973). По изласку из затвора радио као научни саветник у Институту друштвених наука у Београду (1974-1989). Рехабилитован и враћен на Правни факултет 1989. Гостујући професор на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу. Члан Српске академије наука и уметности и Европске академије наука и уметности (Салцбург). Добитник Октобарске награде Београда (1990) и награде „Проф. Луиђи Тартуфари“ Националне академије наука Италије (Accademia nazionale dei Lincei, 2009). Књиге: Сабрани списи у дванаест томова (2009).

извор: Српско социолошко друштво

извор: Википедиа

Радомир Лукић (Милошевац (код Смедерева) 1914–Београд, 1999), дипломирао Правни факултет у Београду (1937), са просечном оценом 10, докторирао на Сорбони (1939), доцент на Правном факултету у Београду (1940), ванредни професор (1950), редовни професор (1956), декан (1958-59). Предавао Теорију државе и права, Филозофију права, Општу социологију и Методологију правних наука. Био предавач у Греноблу, Паризу, Ници, Варшави, Москви и Келну. У САНУ од 1961. као дописни члан, редовни од 1970. Секретар САНУ (1971-1974), потпредседник САНУ (1974-1977), а секретар Одељења друштвених наука (1981-1982). Његова Сабрана дела (1995) обухватају 11 томова (4.600 страница). Веома популаран као професор, познат по духовитостима. Основна школа у Милошевцу носи његово име. Признања: Седмојулска награда (1971), Октобарска награда Београда (1975), Специјална Вукова награда (1994), Орден рада са црвеном заставом (1965), Орден заслуга за народ са златном звездом (1978). Најважнија дела: Основи стечајног права с поступком за принудно поравнање ван стечаја (1938), Теорија државе и права. 1, Теорија државе (1953, више издања), Теорија државе и права. 2, Теорија права (1954, више издања), The state organization of Yugoslavia (1955, преводи и на француски, шпански, италијански, немачки, мађарски), Историја политичких и правних теорија. Књ. 1, Од антике до почетка XVII века (1958, више издања), Основи социологије (1959, више издања), Друштвена својина и самоуправљање (1964), Формализам у социологији (1969), Политичке странке (1966, више издања), Социологија морала (1974, више издања).

Огромне су заслуге Радомира Лукића за српску социологију. Након Другог светског рата, када су догматски марксизам и званична политика одбацили социологију као „буржоаску науку“, покушавајући да је замене „историјским материјализмом“, Лукић је одлучно заступао становиште да се социологија мора увести као обавезан предмет на све правне факултете у земљи (Радомир Лукић, „Основи науке о друштву“, Универзитетски весник, Београд, 20. маја 1954, стр. 2). Ова његова иницијатива је и остварена до 1958. године. Лукић је, такође оснивач и први председник Српског социолошког друштва (1954-1956; тадашњи назив: Секција ЈУС за НР Србију) и писац првог послератног уџбеника социологије (Увод у социологију, 1957). Лукић се још 9. новембра 1956, на оснивачкој скупштини ЈУФС заложио за „стварање посебног социолошког факултета, односно групе на филозофском факултету, која би давала дипломиране социологе“ и затражио да „социологију, као општу науку о друштву, треба увести у свим средњим стручним и општеобразовним школама“. Прва од ових његових иницијатива, уз сарадњу и помоћ и других социолога, реализована је 1959, а друга 1961. Током педесетих и прве половине шездесетих година био је најбољи представник српске социологије у иностранству, учествујући на многобројним социолошким конференцијама и доводећи у Београд нека од најважнијих социолошких имена тога доба (између осталог и председника Светске организације социолога, Жоржа Фридмана, 28. септембра 1956). Свесрдно је помагао раст и самостални развој млађих социолога, не љутећи се на поједина секташка ниподаштавања која је, током седамдесетих и осамдесетих година 20. века, доживљавао од појединих радикално-маркистичких колега. Био је велики социолог и велики човек, за кога је речено: „Радомир Лукић је несумњиво наш најблиставији ум друге половине 20. века и, истовремено, један од најсуптилнијих духовних величина наше културе и стваралаштва“ (Светислав М. Јарић).

извор: Српско социолошко друштво